На четвртом скупу у оквиру пројекта стручних скупова “Држава по мери грађана“, који организује Министарство државне управе и локалне самоуправе уз подршку Фондације за отворено друштво, говорило се о реформи образовног система. Уз јасну поруку да без квалитетног образовног система нема интелектуалног капитала и радно способне нације, што је предуслов социјалног и економског развоја, учесници су се усагласили да стога реформа образовног система треба да буде процес континуираног унапређења.
Потпредседница Владе и министарка државне управе и локалне самоуправе др Кори Удовички нагласила је да је потребно добро анализирати ресурсе које улажемо у просветни систем, имајући у виду да они нису пуно нижи од упоредних земаља у Европској унији. „Ипак, резултати се доста разликују“, нагласила је она.
Министар просвете, науке и технолошког развоја Срђан Вербић поручио је да је Стратегија развоја образовања настала у другачијим временима него што су то данас и да су се околности знатно промениле. „Потребно је ускладити активности према будућим временима, а не данашњим стањем и добро проценити у ком смеру желимо да се Србија развија, па онда образовање“, истакао је Вербић.
Представници Светске банке приказали су учесницима структуру образовног система и нагласили да иако се већ годинама одржава одређени квалитет образовања, образовни систем није прилагођен времену у коме живимо и потребама данашњег друштва.
Прецизне процене потрошње у области образовања се разликују, али једна од новијих је 4,7% БДП-а, што је 8-10% ниже од просека у ЕУ од 5,2%. Од тог износа, релативно висок проценат – 70% у поређењу са 60% у ЕУ – одлази на плате, а у примарном и секундарном образовању, проценат је још и већи и износи 90%. Чак и када имамо то у виду, плате у сектору образовања у Србији су око 30% ниже него било где у јавном сектору, што, уз чињеницу да се кадровске норме постављају на основу броја часова и чињеницу да сразмера ученика и наставника у Србији јесте виша него у другим земљама у ЕУ, указује да је потребније усредсредити се на побољшање резултата него на проналажење начина за уштеде, у настојањима да се грађанима Србије обезбеде бољи образовни резултати за њихов новац од пореза.
У наставку стручног скупа учесници су дискутовали о бројним аспектима, предностима и слабостима образовног система у Србији, а расправа је организована око неколико група питања, од којих су најзначајнија била питања идеологије, управљања и финансирања у образовању.
Када је о идеологији реч, могли су се чути коментари да би образовање требало да се прилагоди постојећем, грађанско – капиталистичком поретку. Такође, истакнуто је да у новом систему и даље раде људи који су производ неког старог, превазиђеног устројства и да предрасуде представљају камен спотицања.
Једна од конкретних дилема која је истакнута био је пример уписа на српске високошколске установе: да ли је сврсисходније руководити се интересима појединаца и форсирати каријерни приступ или се треба оријентисати на потребе друштва приликом одређивања квота?
Код теме управљања, подвучена је неопходност разоткривања појединачних интереса који немају директне везе са образовањем. Чули су се и аргументи и за и против повећања капацитета запослених у образовању у јединицама локалних самоуправа, а посебно је истакнуто да је потребно успоставити баланс између републичког, локалног и школског нивоа у смислу доброг руковођења. Јачање школских управа је идентификовано као потенцијални приоритет, али да морају постојати и механизми притиска али и подршке.
У погледу финансирања образовања је истакнута занимљива хипотеза: да ли би се наставни учинак и резултат поправио за 20%, ако би се плате наставника повећале за 20%? Дискутанти су изнели да улагање у образовање мора бити повезано са конкретним исходом и пројектованим резултатом. Такође, наведено је да је потребна јасна контрола и праћење на који начин се троши новац обезбеђен за финансирање образовања.