Потпредседница Владе Републике Србије и министарка државне управе и локалне самоуправе др Кори Удовички обратила се данас учесницима Копаоник бизнис форума 2015. и на тај начин отворила други дан овог еминентног скупа.
Након поздравних речи Удовички је подсетила да је премијер Вучић јуче, управо на овом скупу, као и на претходним састанцима са привредом, упутио позив на сарадњу, позив да се предлажу и развијају пројекти јер их држава нема у оном облику и мери који су нам потребни да створимо ново модерно друштво и додала да је она у ову Владу ушла јер је добила прилику да се непосредно ангажује на овом задатку.
„Србији сигурно не треба н-та наручена стратегија, поготово не једна која ће се простирати на 15 година, ако она није заправо одраз истинске визије развоја Србије – а визије се не наручују“, наставила је потпредседница и нагласила је уобличавање визије процес, и то процес у ком ангажовано и равноправно морају да учествују и државне институције и привреда и друштвена заједница. „Србији треба тај процес: речима Ајзенхауера, човека који је био Председник САД, али пре свега војсковођа – план је ништа, а планирање је све“, цитирала је Удовички и наставила своје излагање:
„Ова влада је већ направила озбиљне кораке ка томе да позиционира Србију као стабилну и поуздану инвестициону дестинацију и верујем да ће успети да је позиционира као једну од најпожељнијих инвестиционих дестинација међу привредама у успону. Ипак, у данашњем потиштеном глобалном привредном амбијенту, тешко је замислити да то доведе до масовног дотока капитала као што је био онај који је једноставно трансформисао, индустријализовао и модернизовао земаље Централне и Источне Европе пред њихово приступање у ЕУ.“
„Стога, поред тога што ћемо обезбедити веће улагање страног и домаћег капитала, ми морамо да обезбедимо да из сваког уложеног динара, или евра, извучемо максимум. Сваки уложени динар мора бити максимално продуктиван, он мора да буде смислен, усмерен, он мора да „ради“ у синергији са сваким другим динаром, или евром, који је уложен у Србији. Србија не сме никад више себи да дозволи расипање по досадашњем маниру—да пројекти остају започети и недовршени, да су неповезани, да започињемо више него што можемо у исто време да довршимо па се онда време ангажовања средстава удвостручава, или удесетостручава. Несхватљиво је да смо били у стању да започињемо више неповезаних деоница чак једног истог аутопута. На улагања се плаћају камате годинама, ако не и деценијама, без да она икоме за то време буду од користи.“
„Изградња аутопута је у потпуности у домену деловања државе, али привреда је ипак та која располаже највећим делом ресурса и идеја које се улажу у развој и будућност. Заједничка визија и веродостојна развојна стратегија неопходне су како би ти ресурси, ресурси које привреда самостално и суверено улаже, били смислено и синергијски потрошени. С једне стране, оне привредницима и држави даје правац деловања, који самим тим што постоји као веродостојна информација омогућава привреди и држави да остваре жељени степен координације, и без нужног постојања посебних договора и специфичних планова. С друге стране, можда је још важније то што кроз најаву онога што се ствара и ка чему се тежи, Стратегија која је отелотворење заједничке визије ствара предвидивост у привредном окружењу која је најважнија компонента здравог и стабилног привредног амбијента“.
„Заједничка визија значи дељење сличних тежњи и очекивања а до ње можемо доћи само спознајом заједничког поља интереса – овде говорим о заједничком интересу различитих делова привреде и различитих делова друштвене заједнице. Држава нема својих посебних интереса, она је у овом послу само посредник.“
„На који начин ћемо доћи до заједничке визије? Пре свега мора постојати воља да једни друге саслушамо, тј. начелна спремности да се сопствени интерес сагледа кроз призму зависности од добробити других, оних око нас. Затим је потребно успоставити механизме кроз које ће се дијалог водити, кроз који ће се вршити, да тако кажем, дестилација и усисавање идеја у неке формалне планске институционалне процесе, и то на транспарентан и колико-толико систематичан начин.“
„Дозволите да се зауставим овде и нагласим колико је успостављање ова два прва услова велики изазов: Нема развојне визије за Србију без развоја средњих, малих и микро предузећа. Прво, јер они чине гро привреде Србије, а друго, јер се Србија може развити само кроз развој производње разменљивих добара и услуга, тј. извоза, а извозника је мало међу великим предузећима. Данас у Србији извоз расте у највећој мери захваљујући извозу малих и средњих предузећа.“
„Али представници МСП углавном нису овде. Мало је и представника привреде разменљивих добара, бар међу учесницима на панелима—избројала сам 21 у неразменљивим, а 15 у разменљивим индустријама. Како укључити ту малу привреду чији нам раст треба у овај дијалог? То није тривијално питање, нити се тиче само коморских удружења, већ је и питање за вас, представнике привредне елите. Ако се сви слажемо да морамо да окренемо лист и напустимо модел раста на основу домаће тражње и увоза, онда вас питам да ли сте спремни да направите додатни напор и улажете своја средства и напоре, да подржите потенцијал и раст МСП? Узмимо на пример баш угоститељску индустрију у чијим се премисама налазимо.“
„Да се вратимо на услове за развој заједничке визије—трећи је: да је потребна много озбиљнија и посвећенија производња анализа и информација чија размена, сучељавање и процесуирање једина може да нас доведе до препознавања заједничких приоритета. Који ће интереси, пројекти, добити приоритет у улагању државних средстава? То треба да буду они који имају највеће шансе да за собом потом напред повуку и друге. Те одлуке морају бити добро образложене како би биле прихваћене, како би се градило поверење да се одлуке доносе тако да се спајају појединачни и друштвени интереси.“
Своје излагање о заједничкој визији Удовички је завршила следећим речима: „Ја се надам да је јасно кад ово говорим да процес уобличавања развојне визије видим пре свега као посао, одговорност, пре свега привреде и саме друштвене заједнице. Држава мора да пружа подршку процесу и посредује, али нема те државе која може божанском инспирацијом да спозна и измери интересе друштва и привреде, или да њихове представнике натера да препознају поље заједничког интереса, а камоли да сарађују на његовом остваривању. Ипак, ова Влада је посвећена томе да створи низ услова који су неопходни да се процес друштвеног дијалога и реализације визије—остваре, и то пре свега тако што ће да уреди своју кућу , да не подилази друштву лаким решењима, већ да себе, и своје трошење и улагање подвргне преиспитивању.“
На самом крају министарка Удовички се осврнула и на реформу јавне управе за коју је непосредно задужено министарство на чијем је челу: „Радимо на томе да створимо државу која ће да буде делотворнија, дисциплинованија а самим тим и ефикаснија – да мудро усмерава сваки уложени динар. Изузетно је значајно да је у сваком тренутку познато шта се ради и где се тачно усмеравају ресурси, а то подразумева синергију и приоритетизацију рада свих делова Владе. Затим је потребно да сваки организациони део служи јасно дефинисаној сврси. И на самом крају – одговорност. Сваки део система мора бити обавезан и мотивисан на остваривање задатака“.