Potpredsednica Vlade Republike Srbije i ministarka državne uprave i lokalne samouprave dr Kori Udovički obratila se danas učesnicima Kopaonik biznis foruma 2015. i na taj način otvorila drugi dan ovog eminentnog skupa.
Nakon pozdravnih reči Udovički je podsetila da je premijer Vučić juče, upravo na ovom skupu, kao i na prethodnim sastancima sa privredom, uputio poziv na saradnju, poziv da se predlažu i razvijaju projekti jer ih država nema u onom obliku i meri koji su nam potrebni da stvorimo novo moderno društvo i dodala da je ona u ovu Vladu ušla jer je dobila priliku da se neposredno angažuje na ovom zadatku.
„Srbiji sigurno ne treba n-ta naručena strategija, pogotovo ne jedna koja će se prostirati na 15 godina, ako ona nije zapravo odraz istinske vizije razvoja Srbije – a vizije se ne naručuju“, nastavila je potpredsednica i naglasila je uobličavanje vizije proces, i to proces u kom angažovano i ravnopravno moraju da učestvuju i državne institucije i privreda i društvena zajednica. „Srbiji treba taj proces: rečima Ajzenhauera, čoveka koji je bio Predsednik SAD, ali pre svega vojskovođa – plan je ništa, a planiranje je sve“, citirala je Udovički i nastavila svoje izlaganje:
„Ova vlada je već napravila ozbiljne korake ka tome da pozicionira Srbiju kao stabilnu i pouzdanu investicionu destinaciju i verujem da će uspeti da je pozicionira kao jednu od najpoželjnijih investicionih destinacija među privredama u usponu. Ipak, u današnjem potištenom globalnom privrednom ambijentu, teško je zamisliti da to dovede do masovnog dotoka kapitala kao što je bio onaj koji je jednostavno transformisao, industrijalizovao i modernizovao zemalje Centralne i Istočne Evrope pred njihovo pristupanje u EU.“
„Stoga, pored toga što ćemo obezbediti veće ulaganje stranog i domaćeg kapitala, mi moramo da obezbedimo da iz svakog uloženog dinara, ili evra, izvučemo maksimum. Svaki uloženi dinar mora biti maksimalno produktivan, on mora da bude smislen, usmeren, on mora da „radi“ u sinergiji sa svakim drugim dinarom, ili evrom, koji je uložen u Srbiji. Srbija ne sme nikad više sebi da dozvoli rasipanje po dosadašnjem maniru—da projekti ostaju započeti i nedovršeni, da su nepovezani, da započinjemo više nego što možemo u isto vreme da dovršimo pa se onda vreme angažovanja sredstava udvostručava, ili udesetostručava. Neshvatljivo je da smo bili u stanju da započinjemo više nepovezanih deonica čak jednog istog autoputa. Na ulaganja se plaćaju kamate godinama, ako ne i decenijama, bez da ona ikome za to vreme budu od koristi.“
„Izgradnja autoputa je u potpunosti u domenu delovanja države, ali privreda je ipak ta koja raspolaže najvećim delom resursa i ideja koje se ulažu u razvoj i budućnost. Zajednička vizija i verodostojna razvojna strategija neophodne su kako bi ti resursi, resursi koje privreda samostalno i suvereno ulaže, bili smisleno i sinergijski potrošeni. S jedne strane, one privrednicima i državi daje pravac delovanja, koji samim tim što postoji kao verodostojna informacija omogućava privredi i državi da ostvare željeni stepen koordinacije, i bez nužnog postojanja posebnih dogovora i specifičnih planova. S druge strane, možda je još važnije to što kroz najavu onoga što se stvara i ka čemu se teži, Strategija koja je otelotvorenje zajedničke vizije stvara predvidivost u privrednom okruženju koja je najvažnija komponenta zdravog i stabilnog privrednog ambijenta“.
„Zajednička vizija znači deljenje sličnih težnji i očekivanja a do nje možemo doći samo spoznajom zajedničkog polja interesa – ovde govorim o zajedničkom interesu različitih delova privrede i različitih delova društvene zajednice. Država nema svojih posebnih interesa, ona je u ovom poslu samo posrednik.“
„Na koji način ćemo doći do zajedničke vizije? Pre svega mora postojati volja da jedni druge saslušamo, tj. načelna spremnosti da se sopstveni interes sagleda kroz prizmu zavisnosti od dobrobiti drugih, onih oko nas. Zatim je potrebno uspostaviti mehanizme kroz koje će se dijalog voditi, kroz koji će se vršiti, da tako kažem, destilacija i usisavanje ideja u neke formalne planske institucionalne procese, i to na transparentan i koliko-toliko sistematičan način.“
„Dozvolite da se zaustavim ovde i naglasim koliko je uspostavljanje ova dva prva uslova veliki izazov: Nema razvojne vizije za Srbiju bez razvoja srednjih, malih i mikro preduzeća. Prvo, jer oni čine gro privrede Srbije, a drugo, jer se Srbija može razviti samo kroz razvoj proizvodnje razmenljivih dobara i usluga, tj. izvoza, a izvoznika je malo među velikim preduzećima. Danas u Srbiji izvoz raste u najvećoj meri zahvaljujući izvozu malih i srednjih preduzeća.“
„Ali predstavnici MSP uglavnom nisu ovde. Malo je i predstavnika privrede razmenljivih dobara, bar među učesnicima na panelima—izbrojala sam 21 u nerazmenljivim, a 15 u razmenljivim industrijama. Kako uključiti tu malu privredu čiji nam rast treba u ovaj dijalog? To nije trivijalno pitanje, niti se tiče samo komorskih udruženja, već je i pitanje za vas, predstavnike privredne elite. Ako se svi slažemo da moramo da okrenemo list i napustimo model rasta na osnovu domaće tražnje i uvoza, onda vas pitam da li ste spremni da napravite dodatni napor i ulažete svoja sredstva i napore, da podržite potencijal i rast MSP? Uzmimo na primer baš ugostiteljsku industriju u čijim se premisama nalazimo.“
„Da se vratimo na uslove za razvoj zajedničke vizije—treći je: da je potrebna mnogo ozbiljnija i posvećenija proizvodnja analiza i informacija čija razmena, sučeljavanje i procesuiranje jedina može da nas dovede do prepoznavanja zajedničkih prioriteta. Koji će interesi, projekti, dobiti prioritet u ulaganju državnih sredstava? To treba da budu oni koji imaju najveće šanse da za sobom potom napred povuku i druge. Te odluke moraju biti dobro obrazložene kako bi bile prihvaćene, kako bi se gradilo poverenje da se odluke donose tako da se spajaju pojedinačni i društveni interesi.“
Svoje izlaganje o zajedničkoj viziji Udovički je završila sledećim rečima: „Ja se nadam da je jasno kad ovo govorim da proces uobličavanja razvojne vizije vidim pre svega kao posao, odgovornost, pre svega privrede i same društvene zajednice. Država mora da pruža podršku procesu i posreduje, ali nema te države koja može božanskom inspiracijom da spozna i izmeri interese društva i privrede, ili da njihove predstavnike natera da prepoznaju polje zajedničkog interesa, a kamoli da sarađuju na njegovom ostvarivanju. Ipak, ova Vlada je posvećena tome da stvori niz uslova koji su neophodni da se proces društvenog dijaloga i realizacije vizije—ostvare, i to pre svega tako što će da uredi svoju kuću , da ne podilazi društvu lakim rešenjima, već da sebe, i svoje trošenje i ulaganje podvrgne preispitivanju.“
Na samom kraju ministarka Udovički se osvrnula i na reformu javne uprave za koju je neposredno zaduženo ministarstvo na čijem je čelu: „Radimo na tome da stvorimo državu koja će da bude delotvornija, disciplinovanija a samim tim i efikasnija – da mudro usmerava svaki uloženi dinar. Izuzetno je značajno da je u svakom trenutku poznato šta se radi i gde se tačno usmeravaju resursi, a to podrazumeva sinergiju i prioritetizaciju rada svih delova Vlade. Zatim je potrebno da svaki organizacioni deo služi jasno definisanoj svrsi. I na samom kraju – odgovornost. Svaki deo sistema mora biti obavezan i motivisan na ostvarivanje zadataka“.